Zašto se svaka žena zove Sudbina?

Uvek pomislim da sam jedini koji zna samo za prepuštanje svog duha drugim telima i povezivanje umova tako da sam i glavom i telom i srcem , vremenski, prepušten samo toj osobi.
Za mene prepreka nema. Barem sam tako uvek mislio dok nisam upoznao "njih" odnosnju "nju".
Kad mi je loše ja želim da to podelim sa sudbinom, kad želim da budem sam, i to želim da podelim sa njom, u mraku. Na zadnjem sedištu. Tako cu brže da odradim svoj posao, a ona će što pre otići kući jer će ubrzo shvatiti da nemamo o čemu da pričamo.  Sudbina je ta sa kojom možeš sve. Uvek je tu za tebe i uvek je možeš projektovati po svom izboru. Zvala me je jutros da se vidimo. Kaže nedostajem joj. Bilo mi je milo, ali ne toliko da sam baš obratio pažnju na jačinu reči koja izlazi iz njenog kosčatog predela, tu negde oko grudnog koša, pa unutra. Kad god joj kažem da ne mogu, ona će se pojaviti, naćiće način. Nasmejaće me, obradovati, ulepšati dan, rastužiti, iznervirati, oteraću je od sebe, pojaviće se druga, treća, sedma. Ne vidim više sebe kao jednu celinu, mislio sam da sam unikat, ali one?? One su pravljene od materijala koji prija svakom čoveku, znaju šta masa njih voli, rastope se po sobi kao opijat, a onda vas polako udave, počinju da vam smrde i vi postajete njihov rob. Kako god, dolazite do saznanja da vaša sudbina i nije baš tako srećne ruke kao što ste mislili dok ste bili mali čovek koji se igrao sa velikim svetom. Svako od nas ima drugačiji smisao života, ali delimo jednu jedinu stvar koja je celoj vasioni ista i neizbrisiva. Da li postoji neka da se zove drugačije? Ne znam. Zavisi od sudbine...