Pamtiće nas Februar

1. Januar 2022. 

Odluka da ne odustajem. Odluka da nastavim život, živeći pod svojim uslovima i pravilima. Da budem srećna i da ne zavisim od tuđih moralnih načela i toga šta je ispravno za mene. Odluka da donosim odluke šta je za mene dobro iako ni sama nisam bila dobro. Ali odluka je bila da budem dobro. Da budem svoja, da budem ničija, da budem slobodna.

Februar 2022.

Nisi mogao da me jednostavno ignorišeš. Morao si da me izazoveš, da me prisiliš da ti budeš moj izbor. Da pokleknem pred iskušenjem. Da isteraš svoje i ukradeš mi mojih pet minuta. Nisi mogao da se jednostavno praviš kao da ne postojim. 

Znam. Nisam mogla ni ja. 

Nikad neću zaboraviti naše prvo jutro u kojem smo oboje poželeli da se vrata sobe nikada ne otvore. Ležali smo satima jedan pored drugog i divili se magiji strasti koja nas je oboje zavela. Gledali smo ljubav u ogledalu i plutali u očima otvorenog mora. Samo što je to more imalo boju rupe bez dna, ali to tada nismo ni mogli da znamo. Znali smo samo da ne želimo da to prestane. Jedna subota, druga subota, peta subota...

Maj 2022.

Ne mogu da te podnesem. 

Ne želim te više. Reci mi? Zašto još jedna subota. I još jedna? Ovog puta bez reči, bez pogleda, bez ogledala. Samo tragovi po koži koji me podsećaju na polomljene čaše, prazne pesme i promile alkohola prolivene suzana u tvom lažnom zagrljaju dok ne svane jutro. 

I dalje je Maj. Ne želim te više.