Potpuno neočekivano, proveli smo ceo dan pored reke. Svetli pramenovi preko očiju, iste kože, bez mnogo udvaranja, pomerio si mi čitav univerzum i pomešao sve boje sa police, koje su godinama imale svoje mesto. Zamisli tu galaksiju koja se razlije po celom tvom biću. Taj rolekoster u mojoj glavi. Jedan dan,a večnost u trenutku. Tad sam te upoznala i videla prvi i poslednji put. Za tebe dovoljno, za mene na pola izdisaja i borba za vazduh. Ne krivim te. Volja je bila moja. Ja sam ti dozvolila. Znaš ono kada sa nekim uparis par čarapa za Božić? Ja sam uparila svoju kožu sa tvojom baš pred novogodišnje praznike. Kao da mi se ostvarila novogošnja želja. Koža koja se presijava na suncu, isto mirise, iste je vlasi, iste glatkoće, pa kad je dotakneš, ne osećaš otuđenost, već mesto gde pripadaš.
Da, ja pripadam tu, isto gde i ti. Ali zamisli da imamo iste oči. Onda bi videli isto, i ja ne bih gušila tugu gorkim suzama lažne nade. Ali tvoje su plave. Safir plave. A moje braon. Kao zemlja. Čudno, jer sam se osetila kao da gledam kroz svemir.
Коментари
Постави коментар