Guitar

Zbog njega sam zavolela te čarobne odjeke oštrih žica koje su mu se urezivale u prste sa željom da mi svaki ton dočara, na njemu, živ način. Više ne čujem tu milu melodiju. Sada sve postaje kao neka druga dimenzija u kojoj, ja sama projektujem tok dogadjaja, zavaravam svoju maštu, produžavam naše trenutke, misleći stalno na njih. Svaki trzaj žice, u meni za jedan udisaj manje kiseonika, dok mi se rebra ne skupe. Onda, polako se stapam sa milion različitih čestica u vazduhu i postajem jedna od njih. Lebdim. Više i ne znam svoj cilj lutanja. Puštam da me njegovi prste vode niz žice. Kada nemaš kud i kada si zarobljen u odjecima najtananijih nitni koje sačinjavaju te prelepe zvuke u maloj prostoriji, naučiš da se prilagodiš zidovima. Za tebe, onda oni nisu više prazni, beli.. neprimetni. Dok pokušavaš da se igraš i pobediš taj osećaj, shvataš da je to prosto nemoguće i tada, postaješ bezličan. Samleven. Sada si jedan od njih. Ne mogu da prestanem da se prepuštam osećajima koji me obuzimaju dok sedim sama, bez njega, a opet slušajući njegove prste. Mi tako razgovaramo. Volimo se.