Cinizam: "Kad bih mogla da ćutim, nikad ne bih to učinila"

Toliko različitih osećanja  u čoveku može da prevlada u samo par sekundi, a u isto toliko sekundi i da vam se preokrene svet na opačke da ne želite da poverujete i prihvatite da se to prosto, i zapravo jednostavno desilo. Koliko je samo lako . Rekoh, jednostavo? Da, baš tako. Uvek sam mislila i učila sebe da je čovek sam krojač svog vremena i da on, kao pojedinac, određuje tok njihovih zbivanja. No, dok sami ne iskusimo suprotno, ni ne možemo imati drugačije mišljenje. To je u stvari ono sto zovemo "surova slučajnost" . Najviše volim osećaj kad mi se misli tuku i nadjačavaju jedni druge, a to je u stvari kao rasprava između dve sestre oko jednog parčeta odevnog komada. Suptilan primer, i veoma blag. Moje misli, kao sestre, vide zavist i međusobnu ljubomoru, rivala, suparnika.. jer su još uvek male i nezrele. Sve im deluje kao igra, i kada san proguta sve ružne izgovorene reči, one se bude sa poljupcem za dobro jutro. Samo privremeno primirje.
Malo me zbunjuje izjava da je najteže raditi sa ljudima. Meni se čini da mi je nekako najteže raditi sa samom sobom. Da li iz tog razloga što sam sebi jedini prijatelj kojeg poznajem do najmršavijeg nerva koji je isprepletan milion ostalim ili iz tog što se plašim da prodrem toliko duboko u srž svoje duše jer ne znam šta sve mogu tamo da saznam o sebi? Ne znam. Ne želim.
Želim da se plašim, da se krijem, da izbegavam, da bežim, da lažem, da spoznam sve ono što čovek zapravo jeste, kako bih znala šta da volim, da cenim, da poštujem, da ljubim, da čuvam.