U bez-ciljnom traganju sebe,
ispitivala sam svaki svoj pokret, svaku neizgovorenu reč, svaki pogled
ustremljen ka svemu, samo ne tamo gde viša sila nalaže. Okružena bezbroj
bezličnih ljudi, koji su tu i pričaju tu, sa svojim tačnim i jasnim
ciljem, ja i dalje ne otkrivam razlog svog bivanja u toj prostoriji.
Bila sam kao jedan onaj mali stari pokretni točkić u gornjem desnom uglu
kafane, na prašnjavom kasetofonu što vergla traku koja bez obzira na
mene kao taj točkić, isto ima svoj cilj. Da zadovolji masu i zadrži ih u
prostoriji da gazda ne bi ostao bez bakšiša.Izgleda da me je ona viša
sila nadjačala i uplela u svoje konce tih prelepih očiju koje kad god bi
krišom pogledale, zadržale tu jačinu prodora u meni, kao na sekund
zaleđen trenutak. Najdivniji osećaj prisustva neznanca.
Te noći,
svirao je "The Rosenberg trio". Fantastični umetnici, poreklom iz
Holandije. Na sceni, tri rođena brata, dve gitare i jedan bas.
Nekolicina ljudi i stanje hipnoze. Uzaludno tražeći po sali tu smeđu,
tršavu kosicu, osećala sam privlačenje, spajanjem naših duša kroz
najtananije note koje su odjekivale u sali. Verovala sam da je tu negde,
u blizini iako mi je provedeno vreme tu, dokazivalo suprotno. Poslednja
kompozicija "Ochi Chernye". Susret dečakovog osmeha.. i za kraj.
Aplauz.
Коментари
Постави коментар