Kao talas

Oduvek je bio tako sav, bez reči. Nem. Glasno je ćutao. Ali ja sam umela da razumem njegovu tišinu, iako je nisam odobravala. Želela sam još, još, još više i više da gledam pokrete njegovih usana i da sa njih čitam najdivnije stihove Balaševića. Povrh svega, umeli smo da se razumemo. Nije bilo čak potrebno ni da bude u mojoj blizini, znala sam. Uvek, kao da sam očekivala nešto. Gledala bih ga razrogačenim očima radoznalog deteta, ne bih li doprela do njegove duše, tu, iznutra. Prožimanje. Umivanje njegovim belim rukama. Treptaj oka i pramen kose preko čela. Netrpeljivost. Čežnja, i tu se moj pogled već spušta, kao da smo oboje znali. Nesiguran osmeh i gorčina u grlu i kao da taj momenat među nama nije ni postojao. Prekinula ga je noć. Vreme za razmenjivanje nežnosti pred zajdničkim sanjanjem. Opet bez i jedne reči i par slatkih osmeha, poljupca u čelo i tiho "Laku noć" . I opet, kao talas..izmiče.