Mi nismo mi

I tako.
Došli smo do toga da više nikada ti nećeš biti ja, ja neću biti ti. Nakon toliko dečijih koraka, krokodilskih suza, pubertetskih izmišljotina ali i najjedinstvenije sloge, nestali smo. Ja znam da si tu, sa svakim mojim buđenjem i bledim pogledom u ogledalu, sa svakom mojom mišlju , čak i kada trebam da izaberem boju nove garniture sa nekim ko je trebao stajati na tvom mestu. Na tvom mestu stoji čovek koji je vredan svake moje uspomene na tebe, jer.. ja sam te oživela. Toliko sam verovala u tebe, da sam te stvorila svojom snagom misli i idealne fantazije o tebi. Godina i godina sklapanja puzli od peska i samo jedan uzdisaj razleti ih po podu moje sobe, ali verovanje u to da me nikada nisi napustio i da si zapravo oduvek rastao u meni , nikada mi nije dozvolilo da pokleknem i verujem u ono sto vidim. Snaga i osećaj. To je ono što smo oduvek imali. 

Konačno, nakon toliko godina dobila sam odgvore koji su se otelili po meni kao prašnjavo konoplje u napuštenom ambaru. Pustila sam te.

Pustila sam te da odeš da bi mi se vratio. Za zauvek. Za večnost. Za starost koja će biti posuta po našim davno izbledelim tragovima detinjstva, pa kada se opet budemo sreli u nekom drugom obliku, prepoznaćemo se po prošlom životu i ispraviti sve grehe.