Zarobljenik

Ne želim više da volim tu zamišljenu ženu. Odupirem se danima, ali kao da se njeno prisustvo sve jače i jače uranja u moje kosti. Gledam njenim očima, osećam njenim čulima.
Ko je ona uopšte? Odakle joj prava da se meša u moj život i taman kada joj se prepustim, ona smatra da može tek tako da nestane i da me napusti? Zar kao da ne zna koliko mi je potrebna? U ovoj agoniji, ja više ne znam kako izgleda udisati čist vazduh. Grebe mi stomak iznutra do iznemoglosti. Ukrala mi je celo detinjstvo misleći da je to samo jedna najobičnija dečija bolest i da ću novim jutrom udahnuti i neki novi život.
E pra prevarila se.
Ne samo da nisam udahnuo neki novi život,već sam ostao zarobljen u danima našeg odrastanja, samo što je zaboravila da me izbaci iz te kutije pre nego što je počinila jedan tako strašan i neoprostiv zločin. I dalje nas vidim kako se vraćamo zajedno iz škole, ona na kormilu, a ja kao sav važan pokušavam da vozim taj prokleti bajs kao da vozim old timer A klase ne bi li bila oduševljena mojim vozačkim sposobnostima. U stvari , ja sam jedva i gledao kuda vozim jer mi je njena zagasito - pepeljasta kosa upadala u oči i bockala me do suza. Naravno, to joj nikada nisam rekao. Ali voleo sam to. Da sam joj rekao, previše bi brinula za mene i onda mi ne bi više dozvolila da je vozim i budem njen heroj na manuelnom dvotočkašu. Vidim nas svaki  put kada prođem pored njene kuće. Vidim nas svakim prvim snegom kako se valjamo u dvorištu od sreće, pa kad se umorimo sednemo na klupu i brojimo pahulje koje se parkiraju na naše nevine trepavice. Mrzim je zbog toga.
U stvari, kako možeš da mrziš nešto što voliš? Ma ja je i dalje neizmerno obožavam, samo, to ću joj reći kada dođe naše vreme. Ovaj život je bio samo generalna proba u kojem sam trebao da naučim kako da je ne volim da bih u sledećem znao kako i koliko još više treba da je volim, iako, ona to već sve zna. Ni jedan gospodar ne zaboravi ko su mu potčinjeni..